Bavljenje književnim radom je veoma zahtevno. Ono traži i pisnje i promovisanje.
Kako očekujemo da naše promocije budu posećene, tako je potrebno da i mi odlazimo i pružimo podršku drugima.
Pre neku godinu Književni klub sa Čukarice bio je domaćin kolegama po peru iz Subotice.
Dopala mi se energija i stvaralaštvo gostiju, ali se jedna pesnikinja posebno izdvojila. Njeno ime je Adrijana Marijanušić.
Ona je bila tiha, gotovo nevidljiva, dok nije stupila na scenu, a onda je magija njenih stihova sve očarala. Toliko me je zadivila da sam joj prišla posle oficijelnog dela i čestitala joj.
Od tada traje naše prijateljstvo.
Raduje me svaka njena objava na fejsbuku jer donosi neku novu ,,poslasticu’’.
Zato želim da i vi upoznate Adrijanu Marijanušić.
Evo kratkod izvoda iz Adrijanine biografije:
Adrijana Marijanušić je rođena u Subotici 29.07.1970.
Školovala se u Subotici, Novom Sadu i Beogradu.
Poeziju piše od svoje 13. godine, a ljubav prema njoj je nasledila od majke.
Piše ljubavnu, misaonu, filozofsku, angažovanu i poeziju u prozi. Inspiraciju nalazi u svakodnevnom životu.
Članica je više književnih klubova u Srbiji.
Do sada objavila jednu zbirku poezije “Predosećaj”.
Najviše ćete saznaćete čitajući pesme Adrijane Marijanušić. Uživajte!
NE DAM SE
Ne da se ovo leto
Kao mladost na zalasku što pravi ludosti
Tražeći utehu u rečnim uvalama
Mrmlja poslednja molitva sa jesenjom kišom
Opet će mokra jutra viriti kroz moj prozor
Sakriveni tragovi slomljenih snova
Svetleće kao sveće u uglovima stare sobe
U kojoj stanuju sećanja jača od života
Dan je postao putovanje kroz vreme
Godina, iščekivanje proživljenih maštanja
Ne da se ovo leto
Osećam spokoj u duši
Prestanak čarolije postao je ogledalo
Mojih bipolarnih ličnosti
Na liniji života nema mesta za nove poraze
U zadnjim zracima zalazećeg sunca što kupa rečne obale
Čujem pesmu svojih pobeda…
NISMO ISTI
Ne pripadamo više istom jatu
Za mene ljubav nije samo stih
Odavno nisam biser u blatu
Odgovor ne čekam
Nije sve samo vapaj i krik…
Ne gledam čega nema
Dok živim budi me nasmejan dan
Nebo mi vatromet sprema
Anđeli nežni čuvaju miran san…
U očima istinu nosim
Pogledom bez zavisti i mržnje
Prelazim svoje daljine
Ja nisam neko k’o ljubav prosi
Odavno sam otkrila ponor
Ljudske duše, dubine…
SVAKO IMA NEKOG KOGA NEMA
Imam te u sećanjima koja blede
U prvom poljupcu
Uzdahu i seti…
Imam te kao sada sede
Dok čekam da u nebo poleti
paperjasti san obećanja
da ćemo se vratiti…
Imam te u suzi
Patnji i praznini
Koju osećam kada
Mi se grudni koš raspada…
Imam te uvek za sebe
Kada razbijena patim za
Ukradenim odjecima tišine
Tražeći tvoje linije na dlanu…
Imam te potpuno obična
Razumna i hladna za sve oko sebe
Kada rešavam probleme i deleme
Ne svoje već tuđe…
Imam te u krvi, u laži tvojoj
Posmatraš me sve luđe
Tražiš priznanje telepatski
Koje te je sludilo…
Imam te u dubini
Nikom je otkrila nisam
Crna je kao ponor
Gde vrište pagane duše…
Nemam te kada se setim
Da si mi bio pokajanje
Iskušenje i kazna…
Tu se zaledi osmeh i opomena
Zaborav, kao misao prazna
Da moramo dalje…
Još putujem kroz vreme
Posmatram ljude i događaje
Pamtim lica
Imena zaboravljam
Osetim emociju
Otvorenost uma
Prepoznajem patnju, bol
Neuzvraćenu ljubav…
Još uvek znam da
Nisam izgubila sebe
Ni izvor sa kog ispijam
Istinu i čuvam misli od
Plitkosti i dušu od jednoumlja
Rešila sam biti prijatelj
Danima koji me zagrljajem prihvataju
Leče moju gordost i predrasude
Primaš onoliko ljubavi
Koliko možeš da pružiš
Ni više
Ni manje
Samo te sa godinama
Neke odluke manje bole
Isto se vole pobede i promašaji
Sve je to put koji piše roman
Ili kratke priče
Svi tragači jedni na druge liče
Poklanjaju dušu u očima …
Još putujem kroz vreme
Neću prestati
Jednom kada zastanem
Zauvek ću nestati …
NEĆU
Neću te više čuvati u sebi
U bolu grlim svoje tuge
Davno sam laž oprostila tebi
Kao i one pre tebe, druge…
Neću te nositi u starim kaputima
Omiljenom kačketu i potrošenom karminu
Pustiću te da letiš k’o prva pahulja
Slobodna ptica u daljinu…
Neću ti više pisati pesme
Iskrvarila su sva moja sećanja
Biću pustinjak pokraj česme
Jer, lepo je samo dok se sanja…